Mnogi ljudi veruju da bi im život bio lakši kada bi im neko jednostavno rekao šta da rade. Međutim, istraživanja pokazuju da ovakav pristup često ima suprotan efekat. Kada dobijemo direktne instrukcije, aktivira se naš unutrašnji otpor, osećamo da gubimo autonomiju i da nam je oduzeta sloboda izbora.
U zdravom odnosu partneri su ravnopravni. Međutim, ponekad se dogodi da jedan partner preuzme ulogu „roditelja“ – onoga koji stalno savetuje, kontroliše ili donosi odluke umesto drugog. Na prvi pogled to može izgledati kao da je partner izrazitu brižan, ali dugoročno stvara neravnotežu i osećaj zavisnosti.
Šta ako primetite da se ovo dešava?
Prepoznajte dinamiku partnerskog odnosa
Shvatite da stalno oslanjanje na instrukcije partnera stavlja u ulogu autoriteta i roditelja.
- Razmislite kako se osećate kada tražite ili čekate da vam se kaže šta da radite (na primer ako partner mora da kaže da operete sudove ili nešto počistite za sobom)
- Pitajte partnera kako on doživljava tu dinamiku
- Uočite da ovakav obrazac može izazvati otpor i distancu, jer niko ne želi da bude roditelj svom partneru
U partnerskom odnosu posebno je važno da svako preuzima svoju odgovornost. Kada jedan partner stalno traži da mu se kaže šta da radi, a drugi preuzima ulogu “vođe”, gubi se osećaj jednakosti. To dugoročno stvara frustraciju i može dovesti do udaljavanja.
Umesto toga, sigurni odnosi se grade na tome da oba partnera aktivno učestvuju u donošenju odluka, da prepoznaju sopstvene potrebe i da preuzmu odgovornost za svoje postupke. U odnosu treba da budu dve odrasle osobe, jer čim jedan partner uđe u ulogu deteta, drugi mora da se ubaci u ulogu roditelja da bi odnos opstao, a ta uloga dugoročno u partnerskom odnosu nije održiva.
