Postoje tri osnovna stila afektivne vezanosti: sigurni, anksiozni i izbegavajući, a tu je i onaj četvri kog neki autori spominju, neki ne – dezangažovani.
Svako od nas kroz odrastanje dobija određene poruke o načinima na koje je okej stupati u kontakt, i na osnovu toga kao i na osnovu dostupnosti roditelja tokom ranog detinjstva, stvara se određeni stil afektivne vezanosti.
Za siguran stil neophodno je odrastanje sa optimalnom dozom frustracije. To znači da dete ima stabilnu roditeljsku figuru koje mu na dosledan način postavlja granice ali koje mu istovremeno pruža i podršku i daje siguran oslonac. Njihove partnerske veze odlikuju se poverenjem, kapacitetom za otvaranje i rešavanje konflikta na konstruktivan način, a između potrebe za pripadanjem i autonomije postoji ravnoteža.
Kod ljudi koji imaju izbegavajući stil, roditelji su podržavali nezavisnost ali nisu bili prisutni kada bi dete nakon „istraživanja sveta“ došlo nazad i posegnulo za roditeljevom pažnjom. Dakle detetu je bilo dato da „ode“, da se igra, da istražuje, ali mu po povratku nije data adekvatna podrška i roditelj nije bio tu da pomogne detetu da asimilira novo iskustvo. Kada ta deca porastu, njima zapravo fali iskustvo da konflikt može uspešno da se reši i da nakon konflikta može doći do ponovnog sastajanja. Ovi ljudi izbegavaju bilo kakve „dublje“ razgovore, konflikti se u širokom luku izbegavaju i pre će ignorisati situaciju i partnera nego pristupiti razrešenju konflikta. U odnosima deluju površno, nemaju neka očekivanja, a subjektivni osećaj njihovog parnera bude kao da su u vezi sa nekim ko ima oklop oko sebe.
Odrasli koji imaju anksiozni stil vezanosti najčešće su odrastali kao deca roditelja koji ih nisu dovoljno puštali od sebe i koji im nisu davali osećaj da je svet bezbedno mesto. U odnosima, ovo su ljudi koji su „lepljivi“, nesigurni u sebi, koji stalno traže potvrdu od partnera i uveravanje da je u odnosu sve u redu. Njihovi partneri često imaju doživljaj da ih guše. U suštini, ovi ljudi vape za potvrdom i vodi ih ogroman strah od toga da će biti ostavljeni.
Dezangažovani stil je najređi i on je mešavina izbegavajućeg i anksioznog stila. Ova deca su uglavnom odrastala uz roditelje koji su psihički bolesni, potpuno odsutni ili koji su ih zlostavljali. Oni nisu imali nijedan doživljaj sigurnosti i u odnosima mogu biti vrlo konfuzni, čas anksiozni čas potpuno hladni i izbegavajući. Oni nemaju adekvatan način da se nose sa stresom koji doživljavaju i nekada se može desiti da test realnosti bude neadekvatan.
Nijedan obrazac ne govori nam o patologiji, već o načinu na koji je ličnost organizovana i o tendencijama i osobinama pri stupanju u bliske odnose.
